 |
| Autor posta Husband |
 |
| Posao u inostranstvu: Norveška, Švajcarska, Nemačka, Austrija...RAZLOZI ZA I PROTIV. Rad u inostranstvu |
Ovih dana nije bilo moguće otići do kioska po novine, a da ne načujete da neko traži
posao u inostranstvu. U novinama, isto. Da li tražite posao u inostranstvu? Prilika za rad
u inostrantsvu? Zaradite lako u inostranstvu?
Pre izvesnog vremena, ista misao mi nije bila strana. Zaista, lepo je imati ideju i
spremnost da odete u inostranstvo i pokušate. Ne za stalno, na par godina. Probate
vidite kako ide i eto vas nazad...
Na sreću ili na žalost, jednog dana primetim poruku na www.linkedin.com u kojoj je bilo
nešto tipa, „videli smo profil, da li biste hteli da razmotrite, bićemo u kontaktu,
tralalala...“. Na srpskom! Naravno, ignorišem. Nastavljam svakodnevno da idem na svoj
posao, radim, kolotečina. Mesec, dva, zvoni telefon.
„Dobar dan, znate, slali smo preko linkedin.com, niste odgovorili“.
„Promaklo mi je, znate... Puno posla u poslednje vreme“.
„Hteli smo da vam pošaljemo ponudu, pozicija u arapskoj zemlji, glavni grad. Firma je
stabilna, proverite naš web site“.
Ukratko, odlučim da uđem u proces. A to izgleda otprilike ovako.
Korak 1: http://www.expatarrivals.com/ - proverite sve što vam padne na pamet. Vrlo
je bitno, i koliko košta stan, i koliko košta taksi, i koliko košta jaje... Elem, dolazim do
zaključka da postoji detalj koji vas kroz administraciju može sputati da malo skoknete
do Srbije (ili svoje rodne zemlje)... Ili, npr ograničiti vas da idete više od jednom u toku
godine. Za mene „deal breaker 1“, ipak, nastavljam sa procesom, možda je ipak sve
kako se priča - odeš i rešiš sve svoje probleme.
Korak 2: „ZA I PROTIV“ lista – šta napuštaš, gde ideš, koliko će ti neke stvari ZAISTA
smetati. U mom slučaju, saznajem da je u januaru 15 stepeni, leti 45 („deal breaker 2“)
! Dalje, druženje sa lokalcima je nemoguće, jednostavno ignorišu došljake. Onda, nema
šta da se radi osim da se ide na posao... Lepe zgrade, nema života, razna pravila se
poštuju, ima kulturoloških razlika i slično. U glavi mi se kao na razglasu čuje
„DEAAAAAAL BREAAAKEEER“.
Korak 3: da li znam nekog ko je tamo – par telefonskih razgovora i da, eto nekoliko
direktnih informacija. Bolje da ih nikada nisam čuo. Ajde što ti ljudi imaju zajedničku
crtu da su morali da idu (ja ne moram), nego što tamo godinama nema pomaka po
pitanju onoga što u svojoj zemlji smatrate životom. Čak i u Srbiji ima života, u
poređenju sa tim što ćete čuti, ako je neko iskren prema vama i želi da odlučite na
osnovu realnosti. Uvek ima onih koji neće priznati da su pogrešili, i koji će vam reći da
to što asfalt nema rupa, rešava sve što vas muči.
Korak 4: I dalje želim da odem(!!!), čekam ponudu – naravno, kao i svi u Srbiji, i pored
petnaest crvenih alarma, želim da idem. Stiže ponuda! Da, više od 20 minimalnih plata
u Srbiji.
Korak 5: Šta sve mogu sa 20 minimalaca – ukratko, ništa. Osim da preživim. Naravno,
da odem samo ja. A onih planiranih 5 letova godišnje, pa za to nema, i to čak i ako bi
bila ona dozvola. Ali, u paketu nema dozvole, nema nikakvih pratećih beneficija. Nema
nikakvih garancija. Nema čak ni obećanja, ohrabrenja... Jasno, ima toliko drugih koji
ćekaju u redu da prihvate, iz Srbije, iz raznih zemalja.
Korak 6: Odgovoriti na ponudu – posle neobjašnjivo neprospavanih nekoliko noći, opet
ne mogu da kažem „NE“. Ipak, morate pronaći tu snagu u sebi.
Korak 7: Zovem, odbijam.
Jeste, ne moram. Ne želim da bilo ko mora. A da kojim slučajem moram, mislim da je
fizikalisanje u Srbiji ili pranje podova bolje za psihu od toga – za jedan minimalac. Šta u
Srbiji možete za jedan minimalac – da preživite. Samo vi. Isto kao tamo.
U ovom momentu, i pored svega, imam utisak da naše porodice, naša prijateljstva, naši
životi ipak moraju ostati naši. Nikako poklonjeni za 20 minimalaca nekom koga ne
poznajemo i ko nas nikada neće posmatrati kao svog.
Нема коментара :
Постави коментар